Psihoterapija nije zamena za prijateljstvo, već prostor za unutrašnji život
Ukratko: Odlazak kod terapeuta ne znači da nemamo bliske ljude niti da su naši odnosi nedovoljni. Psihoterapija ima drugačiju funkciju od prijateljstva: ona je prostor za privatnost, unutrašnji dijalog i bolje razumevanje sebe, u kojem misao ne mora odmah da postane poruka, a osećanje ne mora odmah da postane razgovor.
Čak i kada imamo bliske i kvalitetne odnose, ne dugujemo svojim bližnjima pristup svakoj misli, osećanju, fantaziji, sumnji ili unutrašnjem konfliktu.
Ljudi ne odlaze na psihoterapiju samo zato što nemaju sa kim da razgovaraju. Možemo imati prijatelje, partnera i porodicu kojima verujemo, a ipak želeti prostor u kojem ne moramo da brinemo kako će ono što govorimo uticati na osobu preko puta.
Psihoterapija nije zamena za bliskost. Ona ima drugačiju funkciju, omogućava nam da zastanemo, čujemo sebe i istražimo misli i osećanja koja još nismo spremni ili ne želimo da podelimo sa ljudima iz svog života.
Ne moramo sve da podelimo sa bliskim ljudima
Bliskost ne znači da partner, prijatelj ili član porodice mora da zna sve što mislimo i osećamo.
Ne mora sve što se pojavi u nama odmah postati razgovor sa partnerom, poruka prijatelju ili tema za porodičnim stolom.
Neke misli tek pokušavamo da razumemo. Neka osećanja su protivurečna. Neke sumnje su prolazne. Ono što osećamo u određenom trenutku ne mora predstavljati našu konačnu odluku, stav ili istinu o odnosu.
Možemo voleti partnera i istovremeno biti ljuti na njega. Možemo biti zahvalni roditeljima, a ipak prepoznavati načine na koje su nas povredili. Možemo voleti svoje dete, a da nam roditeljstvo ponekad bude iscrpljujuće. Možemo želeti promenu i istovremeno je se plašiti.
To nisu nužno zaključci koje treba odmah saopštiti. Ponekad su to samo delovi unutrašnjeg procesa koji traže vreme.
Imamo pravo da nešto prvo ostane naše.
Privatnost nije samo zaštita podataka
Kada danas govorimo o privatnosti, uglavnom mislimo na lozinke, zaključane profile, zaštitu ličnih podataka i sadržaj koji objavljujemo na društvenim mrežama.
Ali privatnost je mnogo više od toga.
Privatnost je i pravo da neko vreme budemo nedostupni. Da ne odgovorimo odmah. Da ne objašnjavamo svaki put kako se osećamo. Da nešto proživimo bez publike i ne podelimo svaku misao čim se pojavi.
To je pravo na unutrašnji život koji nije neprekidno otvoren drugima.
Ovo pravo postaje posebno važno u vremenu u kojem smo povezani gotovo dvadeset četiri sata dnevno.
Poruke nas čekaju čim se probudimo. Telefon nosimo dok šetamo, jedemo, čekamo autobus ili odlazimo do prodavnice. Dostupni smo dok radimo, odmaramo se, putujemo i pokušavamo da provedemo vreme sami.
Čak su i trenuci koji su nekada prirodno pripadali tišini danas popunjeni sadržajem, razgovorima i obaveštenjima.
Kada smo izgubili prazne prostore
Ranije su u svakodnevnom životu postojali mali prostori samoće koje nismo morali posebno da planiramo.
Dok bismo išli od kuće do mesta sastanka, bili bismo sami sa sobom i svojim okruženjem. Dok bismo čekali autobus, šetali psa ili odlazili do prodavnice, nije se podrazumevalo da ćemo sve vreme razgovarati sa nekim ili pratiti šta drugi rade.
Ako prijatelj nije bio kod kuće, nije bio dostupan. Ako je izašao, nije morao da objašnjava zašto nije odmah odgovorio.
Bilo je moguće na neko vreme nestati sa mape.
Ne kao kazna drugima. Ne kao znak ljutnje ili odbacivanja. Jednostavno zato što niko nije mogao, niti je morao, da bude neprekidno dostupan.
Ti mali periodi samoće možda nisu izgledali značajno, ali su nam omogućavali da završimo misao, primetimo osećanje, posmatramo svet oko sebe ili se jednostavno dosađujemo.
Danas je i taj prazni prostor prebukiran.
Čim ostanemo sami, posežemo za telefonom. Čim se pojavi nelagoda, možemo nekome poslati poruku, otvoriti društvenu mrežu, pustiti video ili proveriti ko je dostupan.
Tišina se popuni pre nego što stignemo da čujemo šta se u nama pojavilo.
Dostupnost nije isto što i bliskost
„Bio je na mreži, ali mi nije odgovorio.“
„Videla je poruku.“
„Objavila je nešto, a meni se nije javila.“
Ovakve rečenice pokazuju koliko se promenio naš odnos prema dostupnosti.
To što je neko pogledao telefon ne znači da je spreman za razgovor. To što je bio na mreži ne znači da ima emocionalni prostor da odgovori. To što se nije odmah javio ne mora govoriti ništa o tome koliko mu je stalo.
Ipak, nedostupnost se danas lako tumači kao nezainteresovanost, distanca ili odbacivanje.
Kao da više nije dovoljno reći: „Nisam želela da razgovaram. Bilo mi je potrebno da budem sama.“
Kao da samoću moramo da opravdamo.
Ali stalna dostupnost nije dokaz ljubavi, kao što potreba za samoćom nije dokaz da sa odnosom nešto nije u redu.
Bez prava na povlačenje, tišinu i nedostupnost teško je sačuvati kontakt sa sobom. A bez tog kontakta teško je znati šta zaista želimo da podelimo sa drugima.
Zašto razgovor sa terapeutom nije isto što i razgovor sa prijateljem?
Prijateljski razgovor može biti utešan, podržavajući i dragocen. Prijatelji nas poznaju, vole i dele sa nama svakodnevni život.
Ali upravo zato su emotivno uključeni u ono o čemu govorimo.
Dok razgovaramo sa bliskom osobom, možemo se pitati: da li sam je opteretila, da li će me razumeti, da li ću je povrediti ili zabrinuti, da li će ono što govorim promeniti naš odnos i da li sada treba da ublažim svoju priču ili utešim osobu preko puta?
Prijateljstvo je uzajaman odnos. Obe osobe imaju potrebe, osećanja i sopstvene poglede na ono što se događa.
U psihoterapiji je fokus drugačije postavljen.
Osoba nije dužna da vodi računa o potrebama terapeuta, da ga uteši, zabavi ili zaštiti od onoga što govori. Ne mora da umanjuje ili ulepšava svoje iskustvo kako ga ne bi opteretila.
Zato razgovor sa terapeutom nije običan razgovor u kojem samo „izbacimo sve iz sebe“.
Terapeut sluša, postavlja pitanja, primećuje obrasce, vraća nas na ono što smo možda preskočili i pomaže nam da razlikujemo trenutno osećanje od dublje potrebe, starog iskustva ili odluke koju zaista želimo da donesemo.
Psihoterapija daje spoljašnji i odnosni okvir našem unutrašnjem razgovoru.
To je prostor u kojem možemo naglas da razgovaramo sa sobom, dok nam druga osoba pomaže da čujemo i ono što obično preskočimo.
Pronalaženje osobe uz koju možemo da izgradimo takav odnos nije uvek jednostavno. Kada tek započinjemo potragu, može nam pomoći da znamo kako izabrati terapeuta i na šta da obratimo pažnju tokom prvih razgovora.
Terapija ne znači da nam nedostaje bliskost
Neko može imati partnera koji ga voli, prijatelje koji ga podržavaju i porodicu na koju može da se osloni, a ipak želeti da ide na psihoterapiju.
To ne znači da su mu ti odnosi nedovoljni.
Psihoterapija i prijateljstvo imaju različite funkcije.
U terapiji ne moramo odmah da odlučimo šta mislimo. Ne moramo da zauzmemo stranu, ponudimo objašnjenje ili zaštitimo drugu osobu od svojih osećanja.
Možemo doneti i ono čega se stidimo. Ono što nam zvuči sebično, kontradiktorno, neprihvatljivo ili teško razumljivo.
Možemo istražiti šta osećamo pre nego što odlučimo da li to želimo da podelimo sa nekim iz svog života.
U tom smislu, odlazak na psihoterapiju može biti i čin odgovornosti prema bliskim odnosima.
Ne zato što najbliže treba držati na distanci, već zato što ne mora svaki unutrašnji proces odmah postati zajednički problem.
Psihoterapija kao prostor za unutrašnji život
U vremenu u kojem smo neprekidno povezani, možda nam je sve potrebnije mesto na kojem ne moramo da budemo dostupni, jasni i spremni da odmah odgovorimo.
Mesto na kojem možemo zastati.
Na kojem misao ne mora odmah postati poruka. Osećanje ne mora odmah postati razgovor. Sumnja ne mora odmah postati odluka.
Neke stvari prvo treba da budu samo naše.
To ne znači da odbacujemo druge niti da bežimo od bliskosti. Naprotiv, unutrašnji prostor može nam pomoći da u odnose unesemo više jasnoće, odgovornosti i iskrenosti.
Odlazak kod terapeuta zato ne govori da nemamo sa kim da razgovaramo.
Ponekad govori da želimo mesto na kojem možemo dovoljno dugo da budemo sa sobom.
Pronađite terapeuta uz Korak
Ne postoji jedan terapeut niti jedan psihoterapijski pristup koji odgovara svima. Ako tek razmišljate o terapiji, možda se pitate i koji pravac psihoterapije mi odgovara. Poznavanje osnovnih razlika između terapijskih pristupa može vam pomoći da jasnije prepoznate šta tražite, ali je jednako važno kako se osećate u odnosu sa konkretnim terapeutom.
Na Koraku možete pretražiti terapeute prema načinu rada, oblastima podrške, lokaciji i drugim kriterijumima koji su vam važni.
Često postavljana pitanja
Da li ljudi idu kod terapeuta zato što nemaju prijatelje?
Ne. Osoba može imati bliske prijatelje, partnera i podržavajuću porodicu, a ipak želeti psihoterapiju. Terapeut i prijatelj imaju različite uloge, a psihoterapija pruža posebno vreme i prostor za razumevanje sopstvenih misli, osećanja i obrazaca.
Koja je razlika između razgovora sa prijateljem i razgovora sa terapeutom?
Prijateljstvo je uzajaman odnos u kojem obe osobe dele iskustva i vode računa jedna o drugoj. U terapiji je fokus na klijentu. Klijent ne mora da brine da li je opteretio terapeuta niti da prilagođava priču njegovim potrebama.
Da li partneru treba reći sve što mislim?
Ne moramo odmah da podelimo svaku misao, sumnju ili osećanje. Nekada nam je potrebno vreme da razumemo šta se u nama događa pre nego što odlučimo da li, kada i na koji način želimo o tome da razgovaramo.
Da li je potreba za samoćom znak problema u odnosu?
Ne nužno. Potreba za samoćom i privatnošću normalan je deo unutrašnjeg života. Biti blizak sa nekim ne znači biti stalno dostupan niti deliti svaku misao i osećanje.
Može li psihoterapija da zameni podršku prijatelja i porodice?
Ne. Psihoterapija, prijateljstvo, partnerski odnosi i porodična podrška imaju različite funkcije. Oni se ne isključuju i mogu postojati jedni pored drugih.
O autorki
Sanja Jovančević je master psihološkinja i psihoterapeutkinja, edukovana u geštalt i EMDR psihoterapiji. Osnivačica je platforme i aplikacije Korak i suosnivačica Psihološkog jezgra centra. U svom radu posvećena je približavanju stručnih tema iz oblasti mentalnog zdravlja na jasan, odgovoran i ljudski način.
Ovaj tekst je informativnog i edukativnog karaktera i ne predstavlja zamenu za individualnu stručnu procenu ili psihoterapijski tretman.
Napravite mesto na kojem možete da zastanete
Ako osećate potrebu za prostorom u kojem ne morate da budete dostupni, jasni i spremni da odmah odgovorite, to ne znači da vam nedostaju bliski ljudi. Znači da vam je potrebno mesto na kojem možete dovoljno dugo da budete sa sobom.
Kroz aplikaciju Korak možete jednostavno i sigurno da pronađete licencirane psihoterapeute i pretražite ih prema načinu rada, oblastima podrške i lokaciji, kako biste našli nekoga uz koga ćete se osećati sigurno.
Vaš unutrašnji život zaslužuje svoj prostor.
Napravi svoj prvi Korak