Kada je vreme za psihoterapiju i kako je predložiti bliskoj osobi?

Zašto ljudi dolaze na psihoterapiju, šta možemo očekivati od procesa i kako pružiti podršku bez pritiska.

Ljudi se psihoterapeutu javljaju iz veoma različitih razloga.

Neko dolazi zbog depresivnih simptoma, anksioznosti, napada panike, opsesivno-kompulzivnih teškoća ili posledica traumatskog iskustva. Nekome je potrebna podrška da prebrodi gubitak bliske osobe, razvod, promenu posla, preseljenje, odlazak dece iz porodičnog doma ili drugu životnu promenu koja je uzdrmala dotadašnji osećaj sigurnosti.

Drugi dolaze zato što se osećaju zaglavljeno. Imaju utisak da ponavljaju iste izbore, ulaze u slične odnose, odlažu važne odluke ili žive život koji spolja izgleda dobro, ali ih iznutra ne ispunjava.

Postoje i ljudi koji ne prolaze kroz prepoznatljivu krizu, ali žele da razviju samopouzdanje, samopoštovanje, spontanost, sposobnost postavljanja granica ili veću kontrolu nad sopstvenim reakcijama. Žele da bolje razumeju svoje emocije i mehanizme koji se nalaze u osnovi njihovog ponašanja.

Za odlazak na psihoterapiju nije neophodno da imamo dijagnozu. Nije potrebno ni da čekamo da problem postane neizdrživ.

Sadržaj članka

• Šta je psihoterapija i kome može biti korisna?
• Kada je vreme da potražimo podršku?
• Kako izgleda prvi razgovor sa terapeutom?
• Zašto psihoterapija ne daje instant odgovore?
• Kako izgleda otpor i zašto ponekad želimo da odustanemo?
• Šta se događa kada postavljanje granica uzdrma odnose?
• Kako prepoznati da se bliska osoba možda muči?
• Kako predložiti psihoterapiju bez pritiska?
• Kada je potrebna hitna pomoć?

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija je proces u kojem osoba, kroz razgovor i odnos sa edukovanim terapeutom, istražuje svoje misli, osećanja, ponašanja i odnose.

Njen cilj nije da terapeut daje gotove recepte, donosi odluke ili govori osobi kako bi trebalo da živi. Terapeut pomaže osobi da jasnije vidi ono što joj se događa, razume obrasce koje ponavlja i razvije drugačije načine suočavanja sa teškoćama.

Podrška prijatelja i porodice može biti veoma važna, ali se razlikuje od psihoterapijskog odnosa. Bliski ljudi nas poznaju, vole i imaju sopstvene potrebe, strahove i predstave o tome šta bi trebalo da uradimo. Terapeut ne učestvuje u našem životu na isti način. Njegov zadatak je da pažljivo prati ono što donosimo, postavlja pitanja i zajedno sa nama istražuje ono što možda sami teško primećujemo.

Ne zato da bi nam rekao ko smo, već da bismo to vremenom mogli jasnije da vidimo sami.

Kada je vreme za psihoterapiju?

Mnogi terapeuti bi rekli da je gotovo svako vreme pogodno za psihoterapiju. Ipak, nije svakoj osobi terapija neophodna u svakom periodu života.

Obratite pažnju na tri stvari

Koliko dugo teškoća traje? Da li je u pitanju prolazna reakcija na posebno težak dan ili stanje koje traje nedeljama ili mesecima?

Koliko je intenzivna? Da li osećanja možete da podnesete i regulišete ili imate utisak da vas potpuno preplavljuju?

Koliko utiče na vaš život? Da li su se promenili vaš san, odnosi, koncentracija, posao, učenje, briga o sebi ili sposobnost da obavljate svakodnevne obaveze?

Ne postoji tačan broj dana nakon kojeg osoba stiče pravo da traži pomoć. Podršku možete potražiti i pre nego što se teškoće ozbiljno odraze na vaš život.

Psihoterapija može biti korisna kada se osećate zaglavljeno

Možda znate šta želite da promenite, ali iznova završavate na istom mestu. Donosite odluke koje su kratkoročno lakše, ali vas dugoročno povređuju. Ostajete u odnosima ili situacijama u kojima niste zadovoljni, iako sebi stalno govorite da ćete uskoro nešto preduzeti.

Možda odlažete važne korake, čekate savršen trenutak ili se teško odlučujete jer se plašite da ćete pogrešiti. Osećaj zaglavljenosti često ne nastaje zato što smo lenji ili nedovoljno motivisani. Ponekad istovremeno želimo promenu i plašimo se svega što bi ona mogla da donese.

Kada osećanja dugo ne popuštaju

Tuga, strah, ljutnja, krivica i usamljenost deo su ljudskog iskustva. Njihovo prisustvo samo po sebi ne znači da sa nama nešto nije u redu. Ipak, kada određeno osećanje dugo traje, postaje sve intenzivnije ili počne da određuje naše odluke, odnose i način života, razgovor sa stručnjakom može pomoći.

• dugotrajan osećaj bespomoćnosti ili beznađa
• gubitak interesovanja za aktivnosti koje su vam ranije prijale
• česta ili intenzivna anksioznost i napadi panike
• stalna razdražljivost
• snažan stid, krivica ili samokritika
• osećaj unutrašnje praznine
• hronična usamljenost, čak i kada ste okruženi ljudima
• teškoće sa spavanjem, koncentracijom ili ustajanjem iz kreveta

Slični simptomi mogu se javiti kod različitih psiholoških i zdravstvenih stanja. Jedan simptom nije dovoljan da bismo sebi postavili dijagnozu, ali može biti signal da nam je potrebna stručna procena.

Kada vaši pokušaji ne donose promenu

Možda ste već razgovarali sa prijateljima, čitali knjige, slušali podkaste i pokušavali da uvedete nove navike. Sve to može pomoći. Ipak, znanje o tome šta bi trebalo da uradimo nije uvek dovoljno da bismo to zaista mogli da uradimo.

Možemo razumeti da određeni odnos nije dobar za nas, a ipak ostajati u njemu. Možemo znati da imamo pravo da kažemo „ne“, ali osećati snažnu krivicu svaki put kada pokušamo. Možemo prepoznati da smo preopterećeni, a ipak nastaviti da preuzimamo još obaveza.

Psihoterapija istražuje upravo taj prostor između onoga što razumemo i onoga što uspevamo da promenimo.

Kada se život značajno promenio

Ne moramo imati psihološki poremećaj da bi nam bila potrebna podrška. Teški, ali željeni događaji mogu privremeno prevazići naše kapacitete:

• smrt bliske osobe
• razvod ili prekid veze
• rođenje deteta
• odlazak dece iz porodičnog doma
• promena škole, posla ili profesije
• preseljenje u drugi grad ili državu
• bolest ili promena zdravstvenog stanja
• odlazak u penziju
• gubitak posla
• promena porodične ili partnerske uloge

Čak i pozitivna promena može u sebi sadržati gubitak. Novi početak često zahteva da se oprostimo od prethodne verzije života, poznate rutine ili slike koju smo imali o sebi.

Kada štetno ponašanje postane način suočavanja

Neki ljudi pokušavaju da ublaže teška osećanja alkoholom, psihoaktivnim supstancama, hranom, kupovinom, kockanjem, rizičnim ponašanjem ili neprestanim radom. Drugi postaju sve agresivniji prema sebi ili okolini, donose impulsivne odluke ili se povlače iz svih odnosa.

Važno je reagovati kada ponašanje postane teško kontrolisano i počne da ugrožava zdravlje, odnose, finansije ili posao.

• pokušavate da smanjite određeno ponašanje, ali ne uspevate
• potrebna vam je sve veća količina alkohola ili supstance
• ponašanje krijete od bliskih ljudi
• koristite ga da biste mogli da podnesete dan
• osećate stid i krivicu, ali ga ipak ponavljate
• ono povređuje vas ili druge ljude

Kada se isti obrasci ponavljaju

Možda stalno birate emocionalno nedostupne partnere. Možda preuzimate više nego što možete da izdržite, a zatim se ljutite što drugi ne primećuju koliko vam je teško. Možda svaku kritiku doživljavate kao dokaz da ne vredite ili se povlačite čim odnos postane blizak.

Ono što ne primećujemo u sebi ipak može usmeravati naše izbore. Psihoterapija nam može pomoći da obrazac prepoznamo pre nego što ga još jednom ponovimo.

Kada želite bolje da upoznate sebe

Psihoterapija nije namenjena samo ublažavanju simptoma. Može biti prostor za istraživanje:

• sopstvenih vrednosti i potreba
• odnosa prema telu i emocijama
• načina na koji biramo partnere i prijatelje
• slike koju imamo o sebi
• perfekcionizma i potrebe za kontrolom
• straha od neuspeha ili uspeha
• teškoće da tražimo pomoć
• potencijala koje ne koristimo
• načina na koji želimo da živimo

Želja da bolje razumete sebe dovoljan je razlog da započnete psihoterapiju.

Tri životna primera

Sledeći primeri su anonimizovani i kompozitni. Zasnovani su na teškoćama koje se često sreću u životu i psihoterapijskoj praksi, ali ne predstavljaju prikaze konkretnih klijenata.

„Ne znam ko sam sada“

Marinina deca su se odselila zbog fakulteta. Godinama je govorila da jedva čeka da ponovo ima više vremena za sebe. Kada se to konačno dogodilo, nije osetila slobodu koju je očekivala.

Kuća joj je delovala prazno, a dani bez jasne strukture. Počela je da se pita ko je ona kada više nije svakodnevno potrebna na isti način. Okolina joj je govorila da treba da uživa, što je samo pojačavalo krivicu.

Na psihoterapiji nije radila na tome da „prestane da bude tužna“. Istraživala je gubitak jedne životne faze, promenu identiteta i potrebe koje je godinama odlagala.

Tuga nije značila da ne želi da njena deca odrastu. Značila je da se oprašta od važnog dela svog života.

„Uveče mi je potrebno piće da se smirim“

Aleksandar je dugo verovao da dobro podnosi stres. Radio je mnogo, finansijski brinuo o porodici i retko se žalio. Vremenom je postao razdražljiv. Burno je reagovao na sitnice, izbegavao razgovore sa partnerkom i sve češće pio uveče kako bi „isključio mozak“.

Nije sebe smatrao tužnim niti anksioznim. Mislio je da je samo umoran i da su drugi postali previše zahtevni.

Povod za terapiju nije bila velika kriza, već trenutak u kojem je shvatio da ga se dete plaši kada povisi ton. Tokom rada počeo je da prepozna sopstvenu iscrpljenost, strah od finansijske nesigurnosti i uverenje da traženje pomoći znači slabost.

„Stalno osećam da nisam dovoljna“

Tamara nije došla zbog određene dijagnoze. Imala je posao, prijatelje i stabilnu vezu. Ipak, gotovo svaku odluku donosila je razmišljajući o tome šta će drugi misliti.

Pohvale su joj donosile kratko olakšanje, dok bi je jedna kritika okupirala danima. Nije znala šta zaista želi jer je godinama bila usmerena na ono što se od nje očekuje.

Psihoterapija joj nije bila potrebna zato što nije mogla da funkcioniše. Bila joj je potrebna da bi prestala da funkcioniše isključivo prema tuđim merilima.

Kako izgleda prvi razgovor sa terapeutom?

Prvi susret uglavnom služi upoznavanju. Terapeut može pitati šta vas je dovelo, koliko dugo teškoće traju, kako utiču na vaš život i šta biste želeli da se promeni.

I vi imate pravo da postavljate pitanja:

• Kako terapeut razume vaš problem?
• Na koji način radi?
• Koliko često se održavaju seanse?
• Kako izgleda poverljivost i koji su njeni izuzeci?
• Da li terapeut ima iskustva sa temom zbog koje dolazite?
• Kako ćete pratiti proces i napredak?

Važno je da se osećate dovoljno bezbedno, uvaženo i slobodno da govorite. Nije neophodno da odmah osetite potpuno poverenje, ali ne bi trebalo da se osećate poniženo, osuđivano ili prisiljeno.

Psihoterapija ne daje instant odgovore

Mnogi ljudi na terapiju dolaze nakon dugog perioda patnje. Razumljivo je što žele olakšanje što pre. Neki očekuju da će terapeut već na prvoj seansi prepoznati uzrok problema, objasniti im šta treba da urade i ponuditi rešenje koje će odmah ukloniti simptome.

Psihoterapija ponekad može relativno brzo doneti olakšanje. Osobi može mnogo značiti to što prvi put dobija prostor da izgovori ono što dugo nosi. Dublje promene, ipak, najčešće zahtevaju vreme.

Načine na koje razmišljamo, biramo odnose, štitimo se od povređivanja i reagujemo na stres često smo formirali tokom mnogo godina. Mnogi od tih načina nekada su imali važnu funkciju. Pomagali su nam da se zaštitimo, pripadamo, sačuvamo odnos ili preživimo period u kojem nismo imali druge mogućnosti.

Zbog toga ih nije moguće promeniti jednom rečenicom ili savetom. Psihoterapija nam ne daje gotov odgovor koji ćemo poslušno primeniti. Ona nam pomaže da razvijemo sposobnost da razumemo sebe, podnesemo neprijatna osećanja i donosimo odluke koje nisu automatski određene starim obrascima.

Kada se pojavi otpor prema psihoterapiji

Odluka da krenemo na psihoterapiju ne znači da smo u svakom trenutku spremni da pogledamo sve ono što nas boli. Jedan deo nas može želeti promenu, dok se drugi deo plaši šta bi ta promena mogla da donese.

Možemo želeti bliskiji odnos, ali se plašiti da ćemo ponovo biti povređeni. Možemo želeti da postavimo granice, ali se bojati da ćemo razočarati ljude koje volimo. Možemo želeti da razumemo prošlost, a istovremeno osećati potrebu da joj se nikada više ne približimo.

Taj unutrašnji sukob često nazivamo otporom. Otpor nije dokaz da osoba ne želi dovoljno da joj bude bolje. Često je to način na koji se štitila onda kada nije imala dovoljno sigurnosti, podrške ili kapaciteta da se suoči sa određenim iskustvom.

Kako otpor može izgledati?

• kasnimo ili otkazujemo seanse neposredno pre važnog razgovora
• govorimo samo o događajima, ali izbegavamo osećanja
• menjamo temu kada se razgovor približi nečemu bolnom
• stalno analiziramo proces, a teško dopuštamo sebi da nešto osetimo
• očekujemo da terapeut odmah ponudi rešenje
• zaključujemo da terapija ne funkcioniše čim se pojavi nelagoda
• počinjemo da primećujemo isključivo mane terapeuta nakon trenutka veće bliskosti
• nalazimo spoljašnji razlog za prekid upravo kada proces dotakne važnu temu

Spoljašnje prepreke mogu biti potpuno stvarne. Nedostatak vremena, novca, privatnosti ili energije jesu legitimni razlozi zbog kojih osoba ne može da nastavi terapiju. Ne treba svaki prekid automatski proglašavati otporom.

Ipak, ponekad razumni spoljašnji razlozi postanu način da ne pogledamo strah koji se pojavio unutar procesa. Zbog toga je korisno da, pre donošenja odluke o prekidu, pokušamo da razgovaramo sa terapeutom o tome šta se promenilo.

„Odjednom nemam vremena za terapiju“

Milena je na terapiju došla zbog problema koji su se ponavljali u partnerskim odnosima. Tokom prvih seansi govorila je o ponašanju bivših partnera i razlozima zbog kojih su je povredili.

Kada ju je terapeutkinja pozvala da zajedno istraže šta se događa u trenucima kada odnos postane blizak, Milena je naredne nedelje otkazala seansu zbog posla. Zatim je pomerila još dva termina i zaključila da joj terapija trenutno ne staje u raspored.

Posao joj je zaista bio naporan. Ali to nije bila cela priča. Mogućnost da možda i sama učestvuje u obrascu od kojeg pati probudila je stid i strah da će terapeutkinja zaključiti da je ona kriva za sve što joj se dogodilo.

Tek kada su razgovarale o njenoj želji da odustane, terapija je postala mesto na kojem je mogla da pogleda sopstvenu odgovornost bez ponižavanja i samookrivljavanja.

Kada u terapiji postane teže pre nego što postane drugačije

Psihoterapija ne donosi uvek trenutno olakšanje. Kada počnemo jasnije da vidimo sebe, svoje odnose i načine na koje smo se godinama štitili, može doći do privremenog intenziviranja emocija.

Osoba koja je dugo ćutala kako ne bi izazvala konflikt može, kada počne da postavlja granice, istovremeno osećati olakšanje, strah, krivicu, stid i bes. Može znati da ima pravo da kaže „ne“, a ipak se osećati kao da je sebična ili da napušta ljude koje voli.

Osoba koja počinje da se odvaja od porodičnih očekivanja može se osećati nesnađeno. Stari način funkcionisanja više joj ne odgovara, ali novi još nije postao dovoljno siguran i poznat.

Kada postavljanje granica uzdrma odnose

Promena jedne osobe utiče i na sistem kojem pripada. Kada neko prestane da bude stalno dostupan, da preuzima tuđe obaveze ili da ćuti kako bi sačuvao mir, ljudi iz njegovog okruženja mogu reagovati nezadovoljstvom i pokušati da ga vrate u prethodnu ulogu.

To ponekad jeste tačno. Konflikata je možda ranije bilo manje zato što je jedna osoba stalno popuštala, prilagođavala se ili potiskivala sopstvene potrebe.

Cilj psihoterapije nije da osoba postavlja granice bez obzira na druge, već da nauči da u odnosu sačuva i sebe i svest o drugoj osobi. Učenje takvog balansa zahteva vreme.

„Od kada sam krenula na terapiju, više se svađam sa porodicom“

Sara je na terapiju došla jer je bila iscrpljena i imala osećaj da je odgovorna za sve članove svoje porodice. Bila je osoba koju su svi zvali kada im je bila potrebna pomoć. Retko je odbijala zahteve, čak i kada nije imala vremena ili snage.

Kada je počela da postavlja granice, porodica nije reagovala sa razumevanjem. Govorili su joj da se promenila, da je postala hladna i da je terapeut okreće protiv njih.

Sara je počela da se pita da li joj terapija odmaže. Pre nego što je krenula, bilo je manje otvorenih sukoba. Ipak, bilo ih je manje zato što je sopstveno nezadovoljstvo zadržavala u sebi.

U terapiji je učila da granicu ne postavlja iz nagomilanog besa, već jasnije i ranije. Situacija nije odmah postala lakša, ali je postepeno prestala da plaća prividni porodični mir sopstvenim iscrpljivanjem.

Gubitak iluzija može boleti

Jedna od težih faza terapije može nastupiti kada počnemo da preispitujemo predstave koje su nam dugo pružale sigurnost. Možda smo verovali da su naši roditelji uvek postupali ispravno, da je određeni odnos bio savršen ili da smo mi bili jedini krivci za ono što se dogodilo.

Kada te predstave počnu da se menjaju, možemo jasnije videti zanemarivanje, emocionalnu nedostupnost, nepravdu ili ograničenja ljudi koje volimo. Takav uvid može doneti bes, krivicu i tugu. Ne opraštamo se samo od idealizovane slike drugih ljudi, već i od nade da će prošlost jednog dana postati drugačija.

Realnije sagledavanje roditelja ne znači da ih moramo proglasiti lošim ljudima. Zrelost podrazumeva sposobnost da istovremeno vidimo ono što su nam pružili i ono što nisu mogli ili želeli da pruže.

Kada počnemo da prepoznajemo introjekte

Tokom odrastanja usvajamo poruke o tome ko treba da budemo, šta je dozvoljeno osećati i kako zaslužujemo ljubav i pripadanje. Te poruke mogu zvučati ovako:

• „Dobra osoba uvek stavlja druge ispred sebe.“
• „Ne smeš da pokažeš slabost.“
• „Ako se neko naljuti na tebe, sigurno si pogrešila.“
• „Vrediš samo kada si uspešan.“
• „Porodica mora da ostane zajedno po svaku cenu.“
• „Ne iznosi porodične probleme pred drugima.“
• „Budi zahvalan i ne traži više.“

Takva uverenja mogu godinama delovati kao neupitne istine. Kada u terapiji počnemo da ih prepoznajemo kao usvojene poruke, a ne kao univerzalna pravila, može se javiti snažna nesigurnost.

Ako više ne živim prema tim pravilima, ko sam onda? Ako ne moram stalno da budem dobra, poslušna, korisna ili uspešna, na čemu zasnivam svoju vrednost?

Oslobađanje od introjekata ne znači da odmah znamo šta želimo umesto njih. Najpre može nastati prazan prostor, a tek zatim mogućnost da razvijemo sopstvene stavove, vrednosti i izbore.

Uvid ne donosi uvek trenutno olakšanje

U popularnim predstavama o psihoterapiji, osoba dolazi do važnog uvida i odmah se oseća slobodnije. U stvarnosti, uvid ponekad prvo zaboli.

Shvatiti zašto nešto radimo ne znači da odmah možemo da prestanemo. Možemo prepoznati da stalno tražimo potvrdu od drugih, a ipak nastaviti da je tražimo. Možemo razumeti da osećaj krivice nije dokaz da radimo nešto pogrešno, a ipak ga intenzivno osećati kada prvi put izaberemo sebe.

Između razumevanja i promene postoji prostor u kojem vežbamo drugačije ponašanje, podnosimo neprijatnost i postepeno stičemo novo iskustvo.

Da li terapija može privremeno da pojača tugu i uznemirenost?

Može se dogoditi da se osoba u pojedinim fazama terapije oseća uznemirenije, tužnije, umornije ili osetljivije. Kada dugo izbegavamo određene emocije ili iskustva, njihovo prepoznavanje može pojačati nelagodu. Nešto što je ranije postojalo u pozadini sada postaje jasnije i dobija ime.

To ne znači nužno da je terapija izazvala problem. Ponekad smo tek u terapiji prestali da ga potiskujemo, umanjujemo ili prekrivamo stalnom aktivnošću.

„Od kada sam krenula na terapiju, više plačem“

Jovana je dugo bila osoba na koju su se svi oslanjali. Nakon smrti majke brzo se vratila obavezama, brinula o porodici i govorila da nema vremena da se raspadne.

Na terapiji je prvi put sebi dozvolila da govori o ljutnji, krivici i žaljenju. Narednih nedelja više je plakala i počela jasnije da oseća koliko joj majka nedostaje. Uplašila se da joj terapija odmaže.

U razgovoru sa terapeutom postalo je jasnije da nije postala tužna tek nakon početka terapije. Tuga je sve vreme bila prisutna, ali je do tada bila prekrivena funkcionisanjem, obavezama i brigom o drugima.

Bilo je potrebno prilagoditi tempo rada i pronaći načine da se nakon teških seansi vrati svakodnevnim obavezama. Cilj nije bio da se što intenzivnije suočava sa bolom, već da ga postepeno upoznaje uz dovoljno podrške.

Nelagoda nije isto što i nebezbedan terapijski proces

Privremeno intenziviranje emocija može biti deo terapije, posebno kada osoba obrađuje gubitak, traumu, porodične odnose, separaciju ili menja dugogodišnje obrasce. Ipak, nije svaka patnja nužna i nije svako pogoršanje dokaz da terapija deluje.

Važno je razlikovati:

• emocionalnu nelagodu tokom rada na važnoj temi
• privremenu osetljivost ili umor nakon seanse
• kontinuirano pogoršanje mentalnog zdravlja
• osećaj povrede ili nebezbednosti unutar terapijskog odnosa

Terapijski proces može biti bolan, ali ne bi trebalo da bude neobjašnjiv, nekontrolisan ili ponižavajući.

O onome što se događa treba otvoreno razgovarati sa terapeutom, naročito ako:

• se nakon seansi redovno osećate preplavljeno
• ne uspevate da se stabilizujete
• simptomi postaju sve intenzivniji
• značajno slabije funkcionišete
• imate osećaj da se proces odvija prebrzo
• ne razumete zašto se radi na određenoj temi
• osećate se osuđivano ili kontrolisano
• terapeut umanjuje vaše reakcije
• javljaju se misli o samopovređivanju ili samoubistvu

Tada može biti potrebno da se proces uspori, da se više radi na stabilizaciji, promeni pristup ili uključi dodatna psihijatrijska ili medicinska podrška. Imate pravo i da promenite terapeuta. Ostajanje u odnosu koji vam šteti nije dokaz posvećenosti psihoterapiji.

Pre nego što odustanete, pokušajte da izgovorite šta se događa

• „Imam utisak da mi ovo ne pomaže.“
• „Očekivala sam drugačiji proces.“
• „Posle seansi mi je veoma teško.“
• „Ljutim se na vas.“
• „Razmišljam da prestanem da dolazim.“
• „Plašim se teme kojoj se približavamo.“
• „Ne razumem šta trenutno radimo i zašto.“

Ne morate štititi terapeuta od svojih reakcija. Otvoren razgovor o razočaranju, nepoverenju, ljutnji ili želji za prekidom može postati važan deo terapije.

Ponekad ćete zajedno zaključiti da je potrebno drugačije raditi. Ponekad da vam je potreban drugi terapeut ili druga vrsta podrške. A ponekad ćete prvi put ostati u odnosu dovoljno dugo da nesporazum ne rešite povlačenjem, ćutanjem ili prekidom.

Nakon suočavanja dolaze obrada i prihvatanje

Suočavanje nije krajnji cilj psihoterapije. Nije dovoljno samo srušiti idealizovanu sliku roditelja, osvestiti nepravdu ili prepoznati obrazac. Nakon uvida dolazi proces žaljenja, povezivanja iskustava i prihvatanja složenije slike života.

Zrelost ne podrazumeva da više ne osećamo ljutnju, tugu ili razočaranje. Ona podrazumeva da možemo da vidimo situaciju realnije, bez potrebe da je idealizujemo ili potpuno obezvredimo.

Psihoterapija ne može da promeni prošlost. Može nam pomoći da prošlost više ne upravlja našim životom na isti način.

Kako da prepoznamo da se bliska osoba možda muči?

Ne postoji jedna promena koja sa sigurnošću pokazuje da je nekome potrebna psihoterapija. Važna je promena u odnosu na uobičajeno ponašanje osobe, njeno trajanje i posledice koje ima na svakodnevni život.

Promene u ponašanju

Osoba se povlači od prijatelja i porodice, često plače, postaje neobično svadljiva ili gubi motivaciju za aktivnosti koje su joj ranije bile važne. Može početi da donosi rizične odluke, češće koristi alkohol ili druge supstance ili izbegava izlazak iz kuće.

Promene u spavanju i energiji

Osoba gotovo ne spava, spava znatno više nego ranije, teško ustaje iz kreveta ili je stalno iscrpljena.

Kognitivne teškoće

Teško prati razgovor, ne može da se koncentriše, zaboravlja važne obaveze ili deluje neobično zbunjeno. Iznenadna ili izražena dezorijentisanost može imati i medicinske uzroke i zahteva stručnu procenu.

Zanemarivanje brige o sebi

Primećujete promenu u higijeni, ishrani, oblačenju ili stanju životnog prostora. Neuredna kuća ili propušteno tuširanje sami po sebi nisu dokaz psihološkog poremećaja. Važno je posmatrati širu sliku i promenu u funkcionisanju.

Način na koji govori o sebi i životu

Obratite pažnju na izjave poput:

• „Ništa nema smisla.“
• „Svima bi bilo lakše bez mene.“
• „Ja sve upropastim.“
• „Nema načina da bude bolje.“
• „Samo želim da sve prestane.“

Takve rečenice ne treba odbacivati kao dramatizovanje ili pokušaj privlačenja pažnje.

Kako bliskoj osobi predložiti psihoterapiju?

Način na koji razgovaramo često je podjednako važan kao i ono što želimo da kažemo. Predlog izgovoren tokom svađe, „Tebi stvarno treba terapija!“, ne zvuči kao briga. Zvuči kao uvreda, kazna ili pokušaj da dokažemo da je druga osoba problem.

Izaberite miran i privatan trenutak

Nemojte započinjati razgovor usput, pred drugim ljudima ili dok je osoba veoma uznemirena. Pronađite vreme u kojem ne morate da žurite i u kojem osoba može da reaguje bez publike.

Pitajte za dozvolu

Pitanje za dozvolu pokazuje poštovanje i smanjuje osećaj da nekome držimo predavanje.

Govorite o onome što ste primetili

Budite konkretni, ali ne postavljajte dijagnozu. Umesto: „Ti si depresivan“, možete reći: „Primećujem da se već neko vreme povlačiš, slabo spavaš i da više ne radiš stvari koje su ti ranije prijale. Zabrinuta sam za tebe.“

Govorite iz svoje perspektive: „Brinem.“ „Vidim da ti je teško.“ „Volela bih da ne moraš sam kroz ovo.“

Slušajte pre nego što ponudite rešenje

Možda osoba ne želi odmah savet. Možda joj je prvo potrebno da je neko čuje bez prekidanja, popravljanja i umanjivanja onoga što oseća.

Normalizujte traženje podrške

Ukoliko imate sopstveno iskustvo sa psihoterapijom, možete ga podeliti. Važno je da ne obećavate da će druga osoba imati isti proces ili rezultat.

Ponudite praktičnu pomoć

Kada je neko iscrpljen, čak i traženje terapeuta može delovati kao prevelik zadatak. Možete ponuditi da zajedno pogledate profile terapeuta, proverite termine ili budete dostupni nakon prve seanse. Ponuda treba da ostane ponuda, a ne preuzimanje kontrole.

Šta ne treba govoriti?

• „Samo se saberi.“
• „Drugi imaju mnogo veće probleme.“
• „Sve je to u tvojoj glavi.“
• „Moraš da razmišljaš pozitivno.“
• „Ne razumem zašto sebi to radiš.“
• „Imaš sve, nemaš zbog čega da budeš tužan.“
• „Idi na terapiju pa se vrati kada se središ.“

Takve rečenice ne motivišu osobu da potraži pomoć. Najčešće pojačavaju stid, usamljenost i osećaj da mora da sakrije ono kroz šta prolazi.

Šta kada osoba odbija pomoć?

Ne možemo naterati odraslu osobu da započne psihoterapiju samo zato što verujemo da bi joj koristila. Možemo izraziti zabrinutost, ponuditi informacije, pružiti praktičnu podršku i ostati dostupni. Ne možemo odlučiti umesto nje.

Važno je i da zaštitite sopstvene granice. Biti uz nekoga ne znači prihvatati agresiju, manipulaciju, finansijsko iskorišćavanje ili ponašanje koje ugrožava vas i druge.

Ne možete pomoći nekome ko trenutno nije spreman da prihvati pomoć na način na koji biste vi želeli. Možete, međutim, dati osobi do znanja da nije sama.

Ponekad je najvažnija poruka: „Ne moramo sada da rešimo sve. Samo želim da znaš da sam tu.“

Kada je potrebna hitna pomoć?

Psihoterapija nije zamena za hitnu medicinsku ili psihijatrijsku intervenciju. Odmah potražite pomoć ako osoba:

• govori da želi da umre ili povredi sebe
• ima konkretan plan ili sredstva kojima bi mogla da se povredi
• pokušava da povredi sebe ili drugu osobu
• deluje teško dezorijentisano
• ne može da ostane bezbedna
• gubi kontakt sa stvarnošću uz ponašanje koje ugrožava bezbednost
• ne može da zadovolji osnovne potrebe
• ima simptome predoziranja ili ozbiljne intoksikacije

Pozovite lokalnu hitnu službu ili odvedite osobu u najbližu urgentnu ustanovu. Nemojte je ostavljati samu ako postoji neposredan rizik.

Ako sumnjate da neko razmišlja o samoubistvu, možete pitati direktno: „Da li razmišljaš o tome da povrediš sebe ili da oduzmeš sebi život?“

Direktno pitanje neće osobi „staviti ideju u glavu“. Može joj pokazati da ste spremni da čujete istinu i pomognete joj da dođe do stručne podrške.

Česta pitanja o psihoterapiji

Ne morate čekati da postane neizdrživo

Mnogi ljudi se psihoterapeutu jave tek kada su iscrpeli sve načine na koje su pokušavali da izdrže. Ali psihoterapija ne mora biti poslednja stanica.

Može biti mesto na koje dolazite dok još imate snage da budete radoznali, istražujete i postepeno menjate ono što vas ograničava.

Ne morate imati potpuno objašnjenje za ono što vam se događa. Dovoljno je da znate da vam je teško, da se nešto ponavlja ili da želite drugačiji odnos prema sebi i svom životu.

Važna napomena

Ovaj tekst je napisan isključivo u edukativne i informativne svrhe. Ne predstavlja dijagnozu, medicinski savet niti zamenu za individualnu psihološku, psihoterapijsku ili psihijatrijsku procenu i lečenje.

Ukoliko vi ili osoba pored vas imate misli o samopovređivanju ili samoubistvu, ne možete da ostanete bezbedni ili postoji neposredna opasnost po bilo čiji život, odmah se obratite lokalnoj hitnoj službi ili najbližoj urgentnoj ustanovi.

O autorki

Tekst napisala: Sanja Jovančević

Sanja Jovančević je master psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom, edukovana u geštalt i EMDR psihoterapiji. Osnivačica je platforme i aplikacije Korak i suosnivačica Psihološkog jezgra centra. U svom radu posvećena je približavanju stručnih tema iz oblasti mentalnog zdravlja na jasan, odgovoran i ljudski način.

Stručni izvori i dodatno čitanje

• American Psychological Association. Understanding psychotherapy and how it works. Izvor
• American Psychological Association. Different approaches to psychotherapy. Izvor
• National Institute of Mental Health. Caring for Your Mental Health. Izvor
• National Institute of Mental Health. 5 Action Steps to Help Someone Having Thoughts of Suicide. Izvor
• Substance Abuse and Mental Health Services Administration. Signs You Need to Seek Help. Izvor
• NHS Every Mind Matters. Helping others with mental health problems. Izvor
• Linden, M. How to define, find and classify side effects in psychotherapy: from unwanted events to adverse treatment reactions. Clinical Psychology & Psychotherapy, 2013. Izvor
• Crawford, M. J. i saradnici. Patient experience of negative effects of psychological treatment: results of a national survey. British Journal of Psychiatry, 2016. Izvor